Za Tanju Tagirov, koja bi o ovome pisala bolje i zanimljivo

„Predsednik Republike Aleksandar Vučić izjavio je u utorak da se slaže sa primedbama iz Brisela da je pravosuđe u Srbiji neefikasno i izloženo političkim uticajima, ali da su to nasleđeni problemi… „Kad jedna politička stranka kao što je Demokratska stranka postavi sve sudije i sve tužioce u tobož reformi pravosuđa sigurno je da tih problema ima. Videli ste uostalom Miškovićevog privatnog sudiju koji je danas zvanično postao potpredsednik ili visoki funkcioner Jeremićeve stranke… Očigledan, dakle brutalni politički uticaj i tu su ljudi iz Evrope sasvim u pravu, i uveren sam da su na to mislili“, rekao je Vučić novinarima u Parizu.“

Ova izjava je bolja od drugih, prvo zato što je predsednik priznao da postoji politički pritisak na pravosuđe, a drugo zato što nije izgovorio potpunu, već samo delimičnu neistinu, a mnogo je toga ovom izjavom prećutao, što ne znači i da je uspeo da prikrije. Istina je, bar u pravosuđu, veran prikaz okolnosti, potpuna istina i ništa drugo osim istine. Ovo što je izrekao, dakle, nije istina, jer nije potpuna i nije samo istina.

Šta je tu istinito? Jeste, postoji politički pritisak na pravosuđe i to danas otvoreniji i bezobzirniji nego u vreme ranijih vlasti, kako Vučić reče: „brutalan“. Jeste, prethodna vlast je fingirala reformu pravosuđa preko opšteg izbora i reizbora sudija i tužilaca i u tome nije uspela, više zahvaljujući Peščaniku i drugim (tada) slobodnim medijima, nego tadašnjoj opoziciji, čiji je deo bio današnji predsednik Republike.

A šta nije istina i šta nije rečeno, a moralo je biti?

Nije istina da je Vladimir Vučinić sudija, on to već dugo nije, zahvaljujući upravo uticaju danas vladajućih (Vučićevih) političkih funkcionera i njima, kao i svim prethodnim vlastima, vazda podatnih „visokih saveta“, „predsednika sudova“ i sličnih „nezavisnih i samostalnih“ pravosudnih institucija. Nije istina da je Vučinić ikad bio „Miškovićev privatni sudija“. On je radio onako kako mu je zakon kazivao i na kraju, ali tek kada je odlučio da više ne bude sudija, dobio je i pravosudnu satisfakciju. Ona, međutim, ima moralnu, ali ne i pravnu vrednost, jer je ta satisfakcija stigla onda kada nikome, izuzev nekadašnjem sudiji, nije bila važna – pre toga je otišao iz suda. Nadalje, nije nikakav sudija postao „visoki funkcioner Jeremićeve stranke“ – to je postao advokat Vučinić. (Za istinitost bilo kog iskaza, veoma je bitna vremenska dimenzija, jer sudski postupak, u osnovi, traži gotovo isto ono što i teatar – određeno vreme, određeno mesto, određenu radnju. Štaviše, njihovo jedinstvo. Ono što ih, međutim, razlikuje jeste potreba da iz sudskog postupka izostane /fingirani/ dramatični momenat.)

Nije istina ni to da danas u pravosuđu sudi i krivično goni samo kadar koga je „postavila Demokratska stranka“. Predsednik Republike je prećutao odluku Ustavnog suda Srbije, donesenu još krajem 2012. godine, kojom je pravosudnim telima naloženo da sve ranije izabrane sudije i tužioce vrati na posao, po zakonom određenoj proceduri. Prećutao je i da su oni odista vraćeni na posao, pod predsedavanjem tadašnjih (takođe i sadašnjih) predsednika pravosudnih tela, uz dominantno sasluživanje tadašnjeg ministra pravde, a današnjeg generalnog sekretara u predsedništvu Republike, Nikole Selakovića. Tako da danas u Srbiji sude i krivično gone i oni koji nemaju nikakvih dugova prema Demokratskoj stranci, naprotiv. Zaboravio je predsednik Republike i to da su svi raniji sudije i tužioci vraćeni u sudove i tužilaštva, ali ne po zakonskoj proceduri, pa se desilo da pravosudna tela (iako je u njima sedeo pomenuti Selaković, ili upravo zato) izaberu i neke koji su već bili pravnosnažno osuđeni za ne baš simpatična krivična dela. Sve je to učinjeno, treba ponoviti, pod ovim režimom. Pa su se onda u nejavnom postupku takvi morali sklanjati.

Istina je i da postoji jasan i neskriven politički uticaj na sudije i tužioce. Predsednik Republike je prećutao ko ga vrši, a onda je, na već uobičajeni način, to sve pripisao „nasleđenim problemima“ ranije vlasti. Opšti je vrednosni sud, koji do danas još niko ni ovde, ni igde drugde, nije opovrgao – da je najopasniji pritisak na pravosuđe onaj koji dolazi od izvršne političke vlasti. I to one koja vlast vrši u vreme kada se praktikuje nedozvoljeni pritisak, dakle od aktuelne vlasti. To važi za njegovu vlast, toga su svesni i novinari kojima je govorio, toga bi morao biti svestan i on. Ali, on ima objašnjenja iz neke druge vremenske dimenzije. Kaže da se radi o „nasleđenim problemima“. Banalno je opšte mesto da se javna prava (među njima naročito ona koja proističu iz vršenja vlasti), ne nasleđuju. Vlast koja je ozbiljna, a naročito ona koja je stekla političku moć obećanjima da će iskoreniti korupciju, ne nasleđuje probleme – ona ih rešava.

Šta je, međutim, ova vlast učinila da reši nasleđene pravosudne probleme?

Po prvi put u novijoj istoriji, otpočeo je u oktobru 2012. pravosudni pir donošenjem novog Zakona o amnestiji i potonjom širokogrudom amnestijom tadašnjeg predsednika Republike. Razlog za donošenje novog Zakona bila je navodna prenatrpanost zatvora i navodna ušteda koja bi se amnestijom mogla postići. Ne znam da li je ranije bilo sličnog primera u svetu. Zakon je donela Skupština kojom su dominirali članovi stranke današnjeg predsednika.

Po prvi put u novijoj istoriji, posle hapšenja Miškovića, tada prvi potpredsednik vlade još krajem 2012. godine, saopštio je kako više niko ne sprečava ni policiju ni tužilaštvo da rade svoj posao. Zapisala sam tada, na ovom portalu: „I baš kad pomislih kako se u Vučićevoj pastirski smirenoj duši najzad otkačila pravna država – on uskliknu njoj – političkoj volji (Svedok, RTS, 12.12.2012).Bez političke volje kako njega, tako i njegove političke stranke, tužilaštvo i policija bi i dalje vredno studirali dokumentovane spise Saveta za borbu protiv korupcije i ostali na teorijskom izučavanju nasleđa Verice Barać. Da teoriju preobraze u praksu, bila im je potrebna samo ona – politička volja“. Nisu prošle ni četiri godine od ove visokoleteće izjave, kad nas zadesi Savamala, tj. potpuna pasivnost policije, uz opstrukciju nadležnog tužilaštva, kome je trebalo više od godinu dana da reši kvadraturu kruga, ustanovivši da nije nadležno. A politička volja se zadovoljila samo time da kaže kako zna ko je rušio (jer, On sve zna), ali neće da nam kaže ništa do nespecifične kvalifikacije da su to uradili „kompletni idioti“, kakvih na našoj javnoj sceni ima, nije da nema.

Prvi put u novijoj istoriji, (u januaru 2014) tadašnji prvi potpredsednik Vlade pred kamerama je „rešio“ ubistvo Slavka Ćuruvije. Doduše, bio je prisutan i tadašnji  specijalni Tužilac za organizovani kriminal, koji je bio neka vrsta predgrupe prvom potpredsedniku. O ovom ubistvu još uvek teče prvostepeni postupak, ali Vučić nije mogao da sačeka da neefikasno pravosuđe kaže svoju reč. A ono ima običaj da govori kroz presude, koje se mogu pobijati. PPV-ovska se, međutim, ne pobija. Kao ni premijerska, kao ni predsednička. Ne danas, ne ovde.

Prvi put u novijoj istoriji, jedan sudija je izuzet zato što je „neopravdano produžavao postupak“, iako do izuzeća sudije, po zakonu, dolazi samo onda kada ima opravdanih razloga za sumnju da je sudija pristrasan. Ali, to nije bio ma kakav sudija: sudilo se u parnici koju je pokrenuo Andrej Vučić, kao tužilac protiv tuženog „Asomacuma“. I to zbog tajanstvene „krađe identiteta“.

Prvi put u novijoj istoriji, posle pada vojnog helikoptera, jedno tužilaštvo je proglasilo krivim one koji su helikopterom upravljali i to pošto su već bili mrtvi. Tužilaštvo se, inače, oglašava svojim aktima i zauzima stav o odgovornosti onda kada se ima u vidu krivična odgovornost. Zaključak Višeg tužilaštva u Beogradu da je „primarna odgovornost na posadi helikoptera“ je nedopustiv, budući da su, u vreme objavljivanja ovog pravnog stanovišta, svi članovi posade bili mrtvi i da se protiv njih nije mogao voditi postupak. A ako se ne vodi postupak, nema ni pravno zasnovanog zaključka o krivičnoj odgovornosti. Tužilaštvo nije nadležno da se izjašnjava o bilo čijoj krivičnoj odgovornosti; ono sprovodi krivični progon i istražni postupak, a o krivičnoj odgovornosti odlučuje isključivo sud, na osnovu rezultata sudskog postupka koji se protiv članova posade helikoptera (valja ponoviti) nije mogao voditi, budući da ih više nema. Da li je ovo postalo moguće samo zato što je naređenje političke volje jače od zakona? („Ne dam Gašića, ne dam Lončara!“)

Ima toga još, ima toga previše.

Pa evo, nešto se i nije desilo prvi put. Drugi put u novijoj istoriji (prvi put je bilo protiv Turske) u postupku jedne građanke protiv Republike Srbije, 2013. godine, naša država je obavezana ne samo da njoj isplati pravičnu naknadu, već da uspostavi nezavisan mehanizam koji će ispitati sudbinu beba proglašenih umrlim i pod sumnjivim okolnostima nestalim iz porodilišta, a roditeljima obezbedi pravičnu naknadu. Nije Vučić vladao u vreme nestanka beba, to je pošteno reći, ali već više od četiri godine Vlada čiji je prvi ili prvi i po čovek bio nije učinila ništa da izvrši ovu odluku Evropskog suda za ljudska prava.

Nisam na početku citirala sve što je predsednik Republike rekao o pravosuđu Srbije. Nisam ovo: „Oko pravosuđa sasvim su u pravu i nemam nikakvih iluzija, moraćemo mnogo da radimo da to što smo nasledili – i politički uticaj na pravosuđe i neefikanost menjamo u potpunosti.“

Ostavljam po strani ovaj (majestetični) plural, samo napominjem da predsednik Republike, makar po Ustavu i zakonima, nema ništa sa pravosuđem izuzev abolicije i amnestije, pa je ono „mi“ u ovom kontekstu suprotno Ustavu i zakonima. Reče da „i politički uticaj na pravosuđe i neefikasnost menjamo u potpunosti“. Kako bi izgledalo to „u potpunosti“? Pa isto onako kao što je učinila prethodna vlast na čije „nasleđe“ se obrušava predsednik. Promena u potpunosti, kad je izgovori političar baveći se pravosuđem, obuhvata i promenu celog sudijskog i tužilačkog kadra – baš onako kako je to učinila prethodna vlast 2009. na osnovu Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava iz 2006. godine. Dakle, drugi put u najnovijoj istoriji Srbije. Jer predstoji nam novi ustav, ili bar ustavni amandmani o pravosuđu. A time i ustavni zakon za sprovođenje ustava ili ustavnih amandmana. To slatko osvetničko oružje u rukama svake političke vlasti, a naročito one lične i autoritarne, protiv sudija i tužilaca, koji bi – gle ti njih! – da budu nezavisni.

Autorka: Vesna Rakić-Vodinelić, profesorka prava i predsednica Saveta Nove stranke

Preuzeto sa: Peščanik