Pojednostavljena priča o nastanku gradova je da je prvo negde blizu reke postojao jedan put, pa drugi - dakle raskrsnica, onda je tu nikla prodavnica ili kafana, pa druga prodavnica, pa crkva, pa stambena kuća, pa onda ostalo... i kraj priče je da su danas gradovi mesta najrazličitijih vidova razmene roba i usluga među ljudima. Što je bogatiji spektar te razmene, to je grad atraktivniji, pa prema tome i profitabilniji. Ta razmena se transformiše kroz vreme, menjaju se ponuda i potrebe, pa i zbog toga konačna slika grada nikada nije onakva kakva je na početku zamišljana - u tom procesu ljudi se sete nekih novih mogućnosti, vreme donese neke nove potrebe, pa i tržište donosi neka nova pravila. Proces razvoja gradova je, prema tome, jedan složen spoj reda i spontanosti koje donosi svakodnevni život.

Red bi bili svi principi na kojima je bazirano urbanističko rešenje izgradnje jednog grada - što ih je manje i što su jasniji, to su bolji i jednostavniji za primenu. Koliko su dobri i jednostavni za primenu, proverava se kroz crteže i brojeve, koji ilustruju formu i sliku grada i definišu buduće kapacitete, troškove i ekonomske efekte. Taj deo posla obavljaju urbanisti. To što mi urbanisti osmislimo, nacrtamo kao planove, a njih bi posle trebalo svi zajedno da diskutujemo i usvajamo. Na kraju se prema našim planovima gradi i uređuje prostor. A u tom prostoru posle žive pravi ljudi!

Spontanost donose sve složeniji ljudski odnosi, sve intenzivnija razmena i velika podela na kulturne podgrupe, koje među sobom imaju sve manje dodirnih tačaka... u stvari je reč o velikom broju nezavisnih mikrokosmosa - penzioneri nemaju ništa zajedničko sa mladim hakerima, fudbalski fanovi se nigde ne susreću sa mladim slikarima, rol masteri ne znaju ništa o jazz frikovima, kamiondžije žive bez saznanja o tome šta rade i žele klasični muzičari.. i tako dalje... Drugim rečima, urbani svet se podelio u paralelne kanale, pri čemu su oni toliko specifični i različiti kao da se radi o različitim vrstama.. i onda istraživači trendova, ili češće nazivani mind-spies kažu da se savremena urbana civilizacija sastoji od sklopova različitih podkultura, a sve zajedno objašnjavaju prikladnim terminom - mindsets!

Mindset je mentalni sklop i sistem kodeksa svakodnevnog urbanog života koji su zajednički brojnim i sve brojnijim ograničenim interesnim grupama... a te grupe su, gle sad, mali delovi ukupne ljudske zajednice - znači, one su, u stvari, jako jako mnogo različitih kulturnih manjina! U svakodnevnom životu zato ima vrlo mnogo specifičnih tema o kojima se može odlučivati samo unutar tih manjina i to kvalifikovano samo po njihovim kriterijumima! Između ovih tema, bez obzira što se one često dodiruju i prepliću, postoje i neprelazne granice, kao što postoje između različitih interesnih grupa i specifičnih mindset-ova!

Zato mi kad crtamo planove ne možemo više da planiramo globalne zajednice, univerzalnu kulturu, zajedničke potrebe, ili bilo šta slično, već moramo da predvidimo najbolju moguću budućnost za sve mindset-ove, da budemo višeslojno senzibilni i uzmemo u obzir sve potrebe različitih grupa i ljudi, njihove posebne kulture, ekonomske mogućnosti, društveni život, saobraćaj koji će da se razvije - drugim rečima moramo da budemo i sociolozi i ekonomisti i psiholozi i saobraćajci i pravnici i kreativci i svašta nešto. Naša profesija je zato komplikovana, i osim što nikome sa strane ne možemo baš dobro da objasnimo čime se to u stvari bavimo, ona je i prema zvaničnoj skali UN, najsloženija od svih klasifikovanih disciplina.

Pa ipak, i takvi kakvi smo, nismo nikad uspeli da bar jednu tajnu prostora utuvimo u glave ljudi koji vladaju državom. Valjda je zato kod nas čitav proces urbanizacije gurnut u neformalnu deregulaciju, kad je za vlast moguće sve, a za narod ništa, kad se planovi i mogu i ne moraju raditi, a ako se i rade, mogu se raditi i proizvoljno i bilo kako i može ih raditi bilo ko. Drugim rečima, vlast je ubedila narod da urbanizam nikome ni ne treba i društvo se odreklo svog učešća u osmišljavanju i uređivanju prostornih odnosa i svojih života. I vlast sada sasvim sama, sasvim centralizovano i diskreciono uređuje našu urbanističku praksu.

Neke ružne kule u Savskom amfiteatru grade na pogrešan način, na pogrešnom mestu, loše projektovane i na račun građana, uprkos negodovanju javnosti. Rasprodaju svojim drugarima obale reka. Gigantsku pešačku zonu od centra Beograda prave potpuno nasumice, bez ikakvih provera posledica po život građana i saobraćaj u gradu. Spremaju se da grade neku privrednu zonu i pogon nasred vodoizvorišta. Hoće da sruše hipodrom i izgrade poslovne zgrade. Uništiće ogromnu oazu netaknute prirode i sva staništa ptica jer im je palo na pamet da baš tu izgrade novo pristanište.

U stvari su vođa lično i banda Malih prevaranata postali naši novi urbanisti i rešili da budu vizionari i da sami prave neke svoje nove prostore, za sebe i neke druge nove ljude, ne za nas. Oni su poverovali da su baš oni merodavni sociolozi, ekonomisti, psiholozi, saobraćajci, pravnici i kreativci i da mogu nesmetano da projektuju celu budućnost i život za te svoje nove druge ljude, a da ćemo i mi, hteli ne hteli, vremenom i sami postati ti novi drugi njihovi ljudi.

Još gore, oni su, sa praktikovanja tog samo svog novog diskrecionog urbanizma, prešli i direktno na brisanje kulturne manjine kojoj pripadam, ubijanje mog mindset-a i pretvaranje svih nas u te njihove druge nove ljude koji će živeti u budućim tvorevinama tog njihovog novog urbanizma i paradržavne kulture.

Pa su, tako uzneti, napali kulturu moje urbane zajednice. Izbacili su sa BELEFa grupu jednog sjajnog jazz muzičara, zato što im se nešto kod njega ne sviđa. Izbacili su već najavljen nastup Vasil Hadžimanov Banda sa tradicionalnog beogradskog muzičkog festivala zato što se ovaj umetnik pre nekoliko meseci drznuo da podrži na izborima nekog drugog, a ne njihovog vođu!

Ja jazz slušam još od hippie dana, a sa strašću od koncerta Milesa Davisa 1971. u Domu Sindikata, pa su mi tako nesputana sloboda i kreativnost postali životna potreba. Takav kakav sam, pripadnik te kulturne manjine, s početka devedesetih, u vreme one gadne krize, u jednom napuštenom podrumu otvorio sam (s Nikolom Caranovićem) i držao jazz klub Jazzbina, oazu koju mnogi muzičari još uvek sa setom pominju i u kojoj su svirali Stjepko Gut, Nenad Jelić, Pera Mihelič, Moris Vit, Aleksandar Jaćimović, Vlada Maričić, Luisa Cellentano, Rade Bulatović Čeja, Luka Bošković, Vladimir Furduj Furda, Allan Praskin, Miloš Petrović, Veljko Nik Nikolić, Bety Đorđević, Klaus Reible, Baby Doll, Neša Petrović (koji je tu i osnovao Campus Caravan), Bata Božanić, Ivan Švager, Miša Krstić, Jovan Miković, Vojin Draškoci, Miša Blam, Ognjen Radivojević, Goran Ljuboj Trut, Branko Marković, Mikan Zlatković, Vlada Krnetić Krnja, Jova Maljoković, New Age, Vladana Marković, Jelena Jovović, Miroslav Karlović Karlo, Nebojša Zulfikarpašić Keba, Branko Mačić Mačak, Ljuba Paunić, Eduard Sađil, Ljilja Rančić Madam Piano, Ljilja Sađil, Predrag Revišin Reša.. (neke sam sigurno zaboravio, ko se seti - neka mi slobodno javi). Među svima njima su i Vasil, Marko Đorđević, Hana Vučićević, Fredi Stanisavljević, Vladimir Samardžić, Alma Mičić i još par njih, tek punoletni, grupa vršnjaka na početku karijere, svoje prve prave slobodne svirke imali u Jazzbini.

Taj isti Vasil se posle školovao na Berkli koledžu u Bostonu, svirao sa triom „Sveti“ (sa Markom Đorđevićem i Batom Andonovim), sa Paskal Bokarovim afro-pop bendom išao na turneju po SAD, u Njujorku sarađivao sa David Gilmorom i Criss Chickom i radio u „Tomandandy“ studiju kao muzički programer. Ponovo u Srbiji, krajem milenijuma, osniva Vasil Hadžimanov Band (koji na autentičan način kombinuje balkanske tradicionalne, folk ritmove i jazz, funk, rock i world music), neprekidno uspešno nastupa na koncertima i festivalima širom Evrope i sveta i svira sa brojnim muzičarima: Nigel Kennedy,Theodossi Spassov, Joe Zawinul, Toni Kitanovski, David Binney, Aleksandar Petrov, Bachar Khalife, Bisera Veletanlić, Brankica Vasić Vasilisa, Zafir Hadžimanov, Senka Veletanlić, Wikluh Sky, Samir Kurtov, Dado Topić, Rosen Zahariev, Hana Vučićević, Nigel Kennedy, Vlatko Stefanovski. Objavili su šest odličnih albuma (11 razloga za…, Kafanki, 3 -Sega Mu e Majkata, Života mi,  Can you dig it? i Alive), a sva izdanja i muzika VHBand-a su u Srbiji proglašeni za umetnička dela od kulturnog značaja. Vasil je bio i član Darkvud Daba, Bace Quarteta i Trija Sveti, a bavi se i komponovanjem muzike za filmove i TV serije (Kad porastem biću kengur, Košarkaši i Otvorena vrata).

Dakle, već četvrt veka znam tog i takvog Vasila, pratim mu karijeru i uživam da odem na njegove gigove kad god mogu (mada je, hmmm, sada u modi da svirke u klubovima počinju tek oko ponoći, pa ne uspevam baš sve da ih ispratim – eto, propustio sam i neke nastupe grupa MANGUS, QZAMA i Fish in Oil). A naročito sam bio radoznao da vidim šta je to smislio i šta su lepo spremili za festivalski nastup.

Ali, banda Malih prevaranata je oterala Band i zabranila mu nastup!

Vasil i ekipa su verovatno povređeni, i kao ljudi i kao umetnici, ali nisam ja zabrinut zbog njih – i on i oni su dobri, jaki i uspešni u svojoj profesiji, ne mogu pacovi mnogo da im naude, ići će i on i oni dalje i svetska karijera je tek pred njima. Zamišljen sam i namršten sam jer banda, meni i vama, koji nisam i koji niste njihovi, poručuju da su rešili ovde da naprave močvaru i da ćemo postati ti novi drugi njihovi ljudi. Banda će po svojim diskrecionim pravilima svog nesenzibilnog urbanizma urediti prostore za nas i posle još i odrediti naše živote u tim prostorima, tako što će napraviti novu kulturu jedinu pogodnu za sve nas kao te buduće njihove druge nove ljude.

I tako, ubuduće će oni birati ko će svirati muziku koju slušaju sve kulturne manjine.

Hoće li?

Neće!

Beogradski izbori su tu, neminovni, a moja kulturna manjina će, isto kao i opljačkani penzioneri, poniženi radnici, nezaposleni mladi profesionalci, otpušteni stručnjaci, pa čak i dosadašnji razočarani apstinenti, bandi Malih prevaranata na njima konačno dati - šut kartu.

Autor: Marin Krešić, predsednik Saveta NOVE za planiranje, urbanizam i izgradnju