Deklaracija o zaštiti životne sredine u Gradu Zrenjaninu

Deklaracija o zaštiti životne sredine u Gradu Zrenjaninu

Polazeći od Ustava Republike Srbije po kojem svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju, kao i da je svako, a posebno Republika Srbija i Autonomna Pokrajina Vojvodina, odgovoran za zaštitu životne sredine, Imajući u vidu normativni okvir u oblasti životne sredine, a pre svega međunarodnu Deklaraciju o životnoj sredini i razvoju (Rio deklaracija) donetu na konferenciji Ujedinjenih nacija u Rio de Žaneiru 1992. godine, odredbe Zakona o zaštiti životne sredine ("Sl. glasnik RS", br. 135/04, 36/09, 36/09 - dr. zakon, 72/09 - dr. zakon, 43/11 - odluka US, 14/16, 76/18, 95/18 - dr. zakon i 95/18 - dr. zakon), Zakona o zaštiti prirode ("Sl. glasnik RS", br. 36/09, 88/10, 91/10 - ispravka, 14/16 i 95/18- dr. zakon) i drugih domaćih i međunarodnih opštih pravnih akata u ovoj oblasti, Na osnovu čl. 13. i 31. alineja druga Statuta Autonomne Pokrajine Vojvodine („Sl. list APV“, broj 20/14),

Nova stranka Zrenjanin predlaže:

                                     

                                           

                        DEKLARACIJU O ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE U GRADU ZRENJANINU

                                                                                                                       I

Mi, građani Zrenjanina, svesni smo da je, zbog uništavanja prirode, zaštita okoline i aktivno delovanje na polju ekologije naša dužnost i obaveza, kako zbog duga prema svemu što nam priroda pruža, tako i zbog odgovornosti prema budućim naraštajima kojima je ostavljamo. Ističući da je u pitanju opšte dobro u odnosu na koje nijedna razlika među nama ne sme biti nadmoćna, ostavljajući po strani sva nacionalna, verska, politička i ostala ubeđenja i osećanja, predlogom ove Deklaracije svim svojim sugrađanima, predstavnicima lokalne vlasti, opozicionih partija i pokreta, kao i nevladinom sektoru, nastojimo da zajedničkim snagama sprečimo ekološku katastrofu koja je uveliko pred našim vratima.

Izazovi svakog grada su jedinstveni, međutim, mnogi su implementirali jedno ili više sledećeg u napore na razvoju sopstvenih integrisanih rešenja:

1) Postavljanje ciljeva sa niskim emisijama ugljenika, sa ciljem da postanu neutralni na emisiju ugljenika;
2) Razvoj i primena lokalnih akcionih planova za očuvanje biodiverziteta, za očuvanje i unapređenje ekološkog urbanog stanovanja, i za očuvanje urbanih zaštićenih zelenih područja;
3) Integrisanje podataka o klimi i biološkoj raznolikosti u prostorno planiranje, uz istovremeno ulaganje u kompaktan i povezan urbani razvoj;
4) Približavanje prirode ljudima obnovom i povezivanjem zelenih koridora između urbanih područja, izgradnju zelenog okruženja, i očuvanje i ojačavanje zaštićenih zelenih područja u gradovima;
5) Promovisanje društvene uključenosti tokom rešavanja problema klimatskih promena, gubitaka biodiverziteta i uravnoteženog ekonomskog razvoja;
6) Promovisanje rešenja zasnovanih na prirodi da bi se poboljšale funkcije ekosistema, i proširila zelena urbana infrastruktura;

                                                       

                                                                                                         II

Grad Zrenjanin je definisao svoj budući razvoj nizom dokumenata, u kojima se formalno izražava namera da se slede neki od gore navedenih principa. Strategija održivog razvoja 2014. - 2020. nije u potpunosti koherentna sa poslednjom strategijom održivog razvoja Republike, prostornim planom Republike i A.P. Vojvodine. Nažalost ne predstavlja produžetak ranije donetih i objavljenih dokumenata (prethodne strategije razvoja i implementacije lokalnog ekološkog akcionog plana - LEAP).

Strategija održivog razvoja 2014. - 2020. pored činovničkog prepisivanja statističkih podataka navodi i listu prioritetnih projekata Grada Zrenjanina:
1) Unapređenje kvaliteta pijaće vode na teritoriji grada Zrenjanina;
2) Rekonstrukcija vodovodne i kanalizacione mreže na teritoriji grada Zrenjanina i naseljenih mesta;
3) Izgradnja regionalne deponije sa reciklažnim centrom u Zrenjaninu;
4) Unapređenje kvaliteta i kapaciteta industrijskih i slobodnih zona;

5) Unapređenje agrarne infrastrukture i sistema odbrane od elementarnih nepogoda;

6) Izgradnja sistema za prečišćavanje otpadnih voda;
7) Rekonstrukcija, rehabilitacija i izgradnja lokalnih puteva na teritoriji grada Zrenjanina i
naseljenih mesta;
8) Povećanje stepena prerade (finalizacije) poljoprivrednih proizvoda;
9) Razvoj instrumenata populacione politike i aktivnosti na zaštiti porodica sa malom decom;
10) Razvoj novih koncepata obrazovanja i vaspitanja koji su u skladu sa lokalnim i širim potrebama;

                                                                                               III

Kao što se vidi, ekološki problemi su visoko na vrhu strategije razvoja (prvih 7), i sada već možemo reći da nijedan od postavljenih ciljeva nije realizovan. Štaviše, Grad je u mnogo lošijoj poziciji nego u trenutku donošenja Strategije. LEAP je kroz anketu građana dobro definisao smernice i stav lokalne zajednice prema ekološkim problemima koji su kičma strateškog razvoja, a mi želimo da ovom Deklaracijom damo odgovore na zahteve građana.

Sledeći problemi i zaključci su definisani kao ključni:
1) Kvalitet pijaće vode je problem broj 1 u gradu i naseljenim mestima;
2) Građani opravdavaju uvođenje ekološke takse na teritoriji cele opštine;
3) Na aktivnosti lokalne samouprave se gleda sa rezervom;
4) U skorijoj budućnosti se ne očekuju promene na bolje;
5) Do sada građane niko nije pitao za mišljenje;
6) Građani o zagađivačima imaju vrlo negativno mišljenje;

                                                                                                         IV

                                                                             KVALITET PIJAĆE VODE

Činjenica je da Zrenjanin bezuspešno traga za rešenjem za loš kvalitet pijaće vode već 45 godina. Ne treba zaboraviti da se čitava država skoro 30 godina nalazila u stanju potpune devastacije, tako da je problem loše vode delom zbog toga zanemarivan i guran u drugi plan. Sprovedeno je više od 10 pilot projekata – izgradnje postrojenja za dobijanje zadovoljavajućeg kvaliteta vode i na osnovu njih su stečena znatna iskustva. Stanje vodosnabdevanja se u toku navedenog perioda još više pogoršalo, jer se zahvat vode smanjio (mnogo brže se prazni nego što se puni), tako da je kvalitet vode trenutno gorući, ali ne i strateški problem. Stateški važno pitanje je da li će Zrenjanin uopšte imati vodu u narednim decenijama.

TRENUTNO STANJE:

- Posle 3 godine i 6 meseci uzaludnih pokušaja svim građanima je jasno da rešenje za poboljšanje kvaliteta pijaće vode koje je gradska vlast ponudila ne funkcioniše. Tender za uslugu prerade pijaće vode koji nikad nije mogao da bude sproveden, zbog krucijalne činjenice da za raspisivanje poziva za učestvovanje u postupku javne nabavke za uslugu prerade nisu postojali zakonski preduslovi. Zakon nije u tom trenutku dozvoljavao da se privatno preduzeće bavi ovom uslugom. Samim tim, ugovor potpisan sa pobednikom tendera je ništavan, kao i sve aktivnosti koje su kasnije sprovedene. Pobednik tendera se pokazao kao totalno nekompetentan, bez značajnih reference u oblasti prečišćavanja vode, finansijski nesolventan, od početnog roka za puštanje u rad postrojenja od 8 meseci prošlo je tri godine, sa neizvesnim završetkom, rezultatom i cenom postojenja (svakako mnogo višom nego u tenderu). Uzgred, građani Zrenjanina su, bez date saglasnosti, počeli da finansiraju privatnu firmu kroz pozajmicu javnom preduzeću, a JP dalje privatnoj firmi.

Raspisivanjem novog tendera za rezervoare pitke vode na lokaciji filtera za vodu verovatno će biti i nevoljni manjinski suvlasnici ili opet sufinansijeri. Uz gore navedeno postoje svi preduslovi za momentalan raskid ugovora, aktivaciju finansijskih instrumenata žaštite, ako isti postoje, i pokretanje zakonskih procedura za utvrđivanje moguće odgovornosti.

REŠENJE:

- Pitanje zdrave pijaće vode je pitanje osnovnih ljudskih prava, pitanje ulaska iz 19. u 20., ne 21. vek. Potrebno je odmah raskinuti ugovor sa trenutnim partnerom i oformiti tim (po pozivu Tehnološki fakultet Novi Sad, PMF, Šumarski fakultet Beograd, Institut Jaroslav Černi itd.) plaćenih stručnjaka sa ciljem da u roku od 6 meseci izrade projektni zadatak kao osnovu budućeg tendera i sredstvo komunikacije sa ponuđačima.

Projekat bi se sastojao od dve tesno povezane celine:
1. Izrada fabrike za preradu vode sa sadašnjeg vodozahvata;
2. Ispitivanje, nalaženje i eksploatacija novog vodozahvata, verovatno u reonu reke Tise (ispitivanja su povremeno rađena na toj lokaciji).

Ovakav pristup ima utemeljenje u Regionalnom prostornom planu Vojvodine gde se zbog nepovoljne situacije sa vodosnabdevanjem u čitavoj pokrajni predviđaja formiranje regionalnih vodovoda. Posle izrade projektnog zadatka sa gore nevedenim smernicama treba objaviti otvoreni poziv za javnu nabavku gde bi se pre svega na osnovu referenci i garancija za kvalitet vode (kao dva najveća nosioca pondera) odabrao isporučilac po sistemu “turn-key”. Postrojenje bi bilo u vlasništvu grada, a postojala bi mogućnost da ima privatnog partnera sa zadržavanjem institucije “zlatnog glasa”, koja bi garantovala da donošenje ključnih odluka ne može da prođe bez mišljenja skupštine grada.

Stalni bauk - povećanje cene za m 3 pijaće vode nije realna pretnja. Već sad građani dvostruko izdvajaju sredstva - finansirajući JPK Vodovod koji im isporučuje neispravnu vodu, i kupujući flaširanu vodu. Zrenjanin nema trajno rešenje za vodosnabdevanje, ni ispravnu vodu, jer građani ne mogu da koriste flaširanu vodu za sve životne aktivnosti (lična higijena, pranje namirnica, itd.). Ako je grad Beč mogao pre skoro 150 godina da obezbedi vodosnabdevanje sa tačke udaljene 160 km i da njime reši svoje potrebe, nemoguće je da Zrenjanin uz sav tehnološki napredak ne može da reši svoje vodosnabdevanje.

                                                                                                                 V

                                 IZGRADNJA REGIONALNE DEPONIJE SA RECIKLAŽNIM CENTROM

Zrenjanin trenutno ima neuslovnu deponiju – smetlište, poput 90% naselja u Srbiji koja imaju istu vrstu deponija, dopunjenih i divljim smetlištima. Zrenjanin je prema kategorizaciji zagađenosti spadao u II grupu (PPRS) – grupa sa čestim prekoračenjima GVZ u vazduhu, vodi, suviše velike količine industrijskog i nerešeno pitanje komunalnog otpada. Nacionalno zakonodavstvo i Direktive EC o deponijama imaju za cilj da se uvođenjem strogih tehničkih zahteva redukuju negativni efekti na životnu sredinu. Svim projekcijama je predviđeno povećanje produkcije količine otpada.

TRENUTNO STANJE:

- Česta samopaljenja deponije zagađuju vazduh, izvesno je da vodeni iscedak deponije dospeva u vodotokove, reciklira se 0% odloženog smeća.

Sakupljači sekundarne sirovine su visoko izloženi zarazi jer se na deponiju baca opasan medicinski otpad koji uključuje infektivni otpad iz medicinskih ustanova. Ovo je ozbiljna pretnja za širenje zaraza.
Strategijom upravljanja otpada do 2019. i “nižim” usvojenim dokumentima Zrenjanin je trebao da bude regionalni centar za sakupljanje otpada. Trenutno postoje jake intencije da se regionalni centar pripoji regionalnom centru u Kikindi.

REŠENJE:

- Potrebno je odmah početi sa pripremom dokumentacije za izradu regionalnog centra za sakupljanje i reciklažu, i razvijati dodatne aktivnosti na lokaciji buduće rekultivisane deponije. Grad treba da se obaveže da će postati “zeleni“ grad , možda prvi takav u Srbiji, gde će se krenuti sa razvrstavanjem postavljanjem početne infrastrukture - grupe kontejnera 1.1m 3 za razvrstavanje otpada (tzv. ekoloških ostrva). Tu bi svako mogao da donese otpad različite vrste i odloži ga u namenski kontejner. Broj ekoloških ostrva bi se odredio prema broju stanovnika tako da jedno ostrvo pokriva 600 - 700 stanovnika pri frekvenciji pražnjenja kontejnera na 14 dana.

Nivo napunjenosti kontejnera se kontroliše pomoću GPS baziranog sistema primenom IoT tehnologije. Postoje relativno jeftini komercijalni sistemi razvijeni u saradnji sa nemačkim GiZ-om, za države gde je odnošenje otpada problematično. Sistem je uspešno primenjen u kontroli trenutno 13.000 kontejnera.

Paralelno izgraditi halu centra za separaciju otpada sa kapaciteton od oko 200t/dan i izvršiti odmah transformaciju kompletnog sistema sakupljanja otpada sa ciljem da se u narednih 8 - 10 godina dostigne 75% recikliranog otpada. Nakon 2 godine od početka projekta radnici JKP Čistoća trebali bi da krenu u sakupljanje bio-razgradivog otpada od domaćinstava, i u postavljanje kanti za razdvajanje otpada ispred ulaza u zgrade. Hale za razvrstavanje otpada trebaju vremenom da prerastu u moderni reciklažni centar koji će biti spospoban da reciklira do 95% isporučenog otpada i od njega dobije sekundarnu sirovinu. To znači da bi se samo preostalih 5% odlagalo na deponiju gde bi se izgradila insineracija koja bi taj ostatak spaljivala.

Na insineraciju bi bio montiran uređaj za hvatanje CO 2 koji će u skoroj budućnosti doneti znatne finansijske benefite JKP kroz naplatu smanjenja CO emisije. Kroz insineraciju bi se vršilo uklanjanje i rezidualnog otpada iz koga bi se u početku hvatao deponijski gas, pomoću koga bi se proizvodila električna enegrija snage oko 6 MW do trenutka kompletne rekultivizacije.

Površina deponije od oko 50 ha nakon rekultivizacije bi se koristila za postavljanje fotonaponskih ćelija za dodatno dobijanje električne energije. Potrebno je odmah krenuti u izradu studije o izvodljivosti finansiranu iz sredstava EBRD-a. U isto vreme treba organizovati intenzivne radionice, na kojima bi se građani edukovali o prednostima reciklaže i ponovnog korišćenja popravljenih stvari. Reciklažni centar bi bio otvorenog tipa, tako da građani mogu da sami donesu otpad i predaju ga. Krajnji cilj bi trebalo da bude da se u predviđenom vremenskom roku od 15 godina postigne oko 120 kg trajnog otpada po glavi stanovnika čime bi se dramatično smanjila količina koja se trajno odlaže.

                                                                                                              VI

                                                                                  KVALITET VAZDUHA

Kvalitet vazduha je u tesnoj povezanosti sa aktivnostima industrije, jer najveći deo emisije dolazi odatle. Rad regionalnih termoelektrana na lignit je razarajući element kvaliteta vazduha na koji ne može da se utiče lokalno. Kao ilustarcija 18 termo elektrana na Balkanu zagađuje više od 265 elektranana ugalj u EU. Pored industrije veliki zagađivači su: transport i pojedinačna ložišta.

TRENUTNO STANJE:

- U Zrenjaninu ne postoji sistem permanentnog monitoringa zagađenja vazduha, što je ponižavajuće. Grad je na osnovu periodičnih merenja imao i do 60 dana prekomerno zagađenog vazduha, u uslovima gde ni 50% industrije iz perioda pre 90 - tih ne radi. Zagađenje je dostizalo 152 mikrograma po m3 na sat dok je naviše dozvoljemo 702 152 mikrograma po m3 na dan! Pored navedenih klasičnih zagađivača, specifičnost Zrenjanina je i pogon kafilerije koji “zagađuje” vazduh neprijatnim mirisom i jedinjenjima za koja gradska inspekcija ne poseduje opremu da ih meri.Dodatna pretnja je izgradnja fabrike automobilskih guma i fabrike ZnO koja je snabdevač fabrike guma.

REŠENJE:

- U saradnji sa Agencijom za zaštitu životne sredine, postaviti odmah automatski sistem za kontrolu kvaliteta vazduha sa referentnim tačkama u celom gradu. Edukovati građane da se informišu preko web portala Agencije o stanju kvaliteta vazduha. Izraditi aplikaciju za mobilni telefon kojom bi se putem očitavanja sa mernih stanica građani trenutno informisali o stanju vazduha.

Postaviti javne semafore koji bi prikazivali trenutno stanje zagađenosti vazduha.
Ispitati zakonske mogućnosti da se, u slučaju prekomerne zagađenosti, zaustavi kamionski transport kroz grad (kako se radi u većini ekološki osvešćenih država). Problem kamionskog transporta kroz grad je u tesnoj vezi sa još jednim nezavršenim projektom drumske obilaznice koja bi povezivala puteve M-7 i M-24 i izmestila prolazak kamiona kroz sam centar Zrenjanina.

Ako postoji mogućnost trebalo bi postaviti elektronske info-table na prilazima gradu gde se obaveštavaju vozači kamiona da je prolazak kroz grad trenutno zabranjen u kombinaciji sa patrolama Komumalne milicije. Ako ne postoji trenutno zakonska mogućnost treba odmah izvršiti politički pritisak da se takva mogućnost dozvoli.

U Zrenjaninu postoji kafilerija za spaljivanje životinjskog otpada, iako je, prema PPRS, takav objekat za teritoriju APV predviđen da postoji samo u Somboru. Vlasnik kafilerije, gde se spaljuju životinjski otpad i uginule životinje, je kompanija sa niskom korporativnom kulturom i osuđivani zagađivač. Kafilerija je građena 1984. godine za potrebe lokalnog proizvođača mesnih prerađevina BEK i nije nikad tehnološki zaokružena, pa se u takvom stanju nalazi i danas. Kompanija vlasnik je učestvovala u više ekoloških incidenata, imaju nekoliko krivičnih prijava: od nedozvoljenog skladištenja i stavljanja u promet koštanog brašna za ishranu (strogo zabranjeno, između ostalog izaziva dokazano bolest ludih krava), do zakopavanja leševa životinja iz farme Galad, pored vodotoka DTD. Presuda Privrednog suda Zrenjanin od 10.05. o.g. je izrekla meru zabrane rada kafilerije do postvaljanja adekvatnih filtera, ali je kompanija ne poštuje i nastavila je sa radom.

Potrebno je izvršiti snažan građanski pritisak na vlasnika kafilerije i gradsku vlast, podržati sudske instance koje su uspele da smognu snage i izreknu ovakvu kaznu, što nije čest slučaj u Srbiji. Vlasnik mora da ugradi neophodne filtere, za šta je potrebno da investira oko 2,5 miliona evra u inače vrlo profitabilan posao. Potrebno je postaviti stalno merno mesto za očitavanje zagađenosti vazduha na emiteru i na taj način kontrolisati rad. Ovim bi se otklonila sva sumnja.

U prostornom planu republike (PPRS) i APV, u planu upravljanja otpadom na teritoriji RS, u Zrenjaninu ne postoji kafilerija, već je predviđeno da se spaljivanje vrši u kafileriji Sombor, tako da nije jasno zašto se tolerize ovakav objekat i način rada. Država je postala prisilni vlasnik kafilerije u Inđiji nakon izgubljenog spora sa stranim investitorom, tako da ima na raspolaganju još jedan kapacitet koji može da aktivira, a koji je izgrađen po poslednjim ekološkim standardima dostupnim u tom trenutku.

Kompanija Ling Long je jedna od najvećih kineskih fabrika za proizvojnju automobilskih guma. U provinciji gde je smešteno glavno postojenje za proizvodnju postoji prekomerno zagađenje vazduha i kineske vlasti su zatvorile sve fabrike za proizvodnju gume u jednom trenutku. Nakon toga selektivno daju dozvole onima za koje su procenile da su unapredile standarde zaštite. Na kineskom tržištu je to izazvalo nagli skok cena koji je u jednom trenutku bio 5% mesečno. Stručnjaci smatraju da će cene guma nastaviti da rastu, jer je adekvatna oprema za zaštitu od zagađenja vrlo skupa i ovo će neminovno poskupeti finalni proizvod. Pored navedenog, kompanija Long Long ima lošu istoriju u sprečavanju akcidenata – 2017. godine je prva fabrika van Kine imala razarajući požar. U tom trenutku postrojenje je bilo staro godinu dana, i u njegovom magacinu je gorelo oko 800.000 guma. Požar je gasilo 50 vatrogasnih vozila.

Potrebno je izvršiti maksimalni pritisak da se uradi, i dobije na uvid Studija uticaja na životnu sredinu, jer takav dokument još nije publikovan, bez obzira što su počeli radovi i objavljeni su oglasi za zapošljavanje. Bez javno objavljene Studije ne može da se proceni na koji način će postrojenje uticati na životnu sredinu, kakva će dodatna zagađenja izazvati, koji će standardi I oprema biti primenjeni, i kakva će biti prevencija za sprečavanje akcidentata, kao što je navedeni požar.

Ono što sigurno znamo jeste da, ako fabrika bude radila kako je najavljeno, biće potrebno dopremiti i otpremiti oko 300.000 tona sirovina i gotovih proizvoda godišnje (13.000 šlepera od 24 tone). Ovo je ogroman, neizdrživ pritisak na lokalnu putnu infrastrukturu i ne treba dozvoliti kineskom vlasiku da vrši dopremu i otpremu drumskim transportom, već ga treba prinuditi da koristi železnički, na mestu utovara i istovara fabrika stanica, koje je svega nekoliko kilometara daleko. Treba zahtevati od investitora da izgradi RO-RO ili RO-LA terminal i da vrši otpremu i dopremu isključivo preko njega. Bez obzira na obećanja o gradnji auto-puta do Beograda, ovakav vid pritiska je jedino moguće rešenje za ekološki prihvatljivu, efikasnu dopremu i otpremu. Auto-put Zrenjanin-Beograd ne postoji ni u jednom dokumentu koji definiše razvoj Republike Srbije, verovatno je predizborna fikcija, a najbliže što se može okarakterisati kao unapređenje putne mreže je tzv. banatska magistrala koja se „gradi“ već 12-13 godina.

Dodatni problem u vezi sa fabrikom guma je dovođenje još jedne kineske kompanije koja bi proizvodila ZnO. ZnO je vrlo štetan polutant, pogotovu se njime zagađuju vodotokovi, a ranije je opisano u kojem su stanju na teritoriji Vojvodine. U Zrenjaninu već postoji povišena koncentracija ZnO u vodi. O pomenutoj fabrici dalji detalji u ovom trenutku nisu poznati.

                                                                             

                                              RAZLOZI ZA DONOŠENJE DEKLARACIJE

Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, broj 98/06) u članu 74. normira pravo svakoga na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju. Istim članom normirana je dužnost svakoga da čuva i poboljšava životnu sredinu, kao i odgovornost svakoga, a posebno Republike Srbije i autonomne pokrajine, za zaštitu životne sredine.

Konferencija Ujedinjenih nacija o zaštiti životne sredine i razvoju (UNCED), održana juna 1992. godine u Rio de Žaneiru (Brazil) bila je najznačajnija konferencija Ujedinjenih nacija u ovoj oblasti. Rio Samit predstavlja prekretnicu u odnosu čoveka prema životnoj sredini. Rio deklaracija predstavlja međunarodni konsenzus između politike i razvoja životne sredine. Sadrži 27 principa kojima je prvi put definisan pojam održivog razvoja. Upravo ovom deklaracijom, potpisanom od strane svih zemalja učesnica, naglašava se da je zaštita životne sredine sastavni deo razvoja.

Zakonom o zaštiti životne sredine („Sl. glasnik RS“, br. 135/04, 36/09, 36/09 - dr. zakon, 72/09 - dr. zakon, 43/11 - odluka US, 14/16, 76/18, 95/18 - dr. zakon i 95/18 - dr. zakon) uređen je integralni sistem zaštite životne sredine kojim se obezbeđuje ostvarivanje prava čoveka na život i razvoj u zdravoj životnoj sredini I uravnotežen odnos privrednog razvoja i životne sredine u Republici Srbiji. Članom 4. stav 1. tačka 2. istog zakona, autonomna pokrajina određena je kao jedan od subjekata sistema zaštite životne sredine, koji su dužni da čuvaju i unapređuju životnu sredinu.

Zakon o zaštiti prirode ("Sl. glasnik", br. 36/09, 88/10, 91/10 - ispravka, 14/16 i 95/18 - dr. zakon) uređuje zaštitu i očuvanje prirode, biološke, geološke i predeone raznovrsnosti kao dela životne sredine. Članom 6. ovog zakona propisano je da zaštitu i očuvanje prirode, u okviru svojih ovlašćenja, obezbeđuju subjekti zaštite prirode, a tačkom 2) istog člana autonomna pokrajina određena je kao jedan od subjekata zaštite prirode.

                 OBJAŠNJENJE OSNOVNIH PRAVNIH INSTITUTA I POJEDINAČNIH REŠENJA

Zaštita životne sredine jedna je od oblasti kojima se bavi ekologija - nauka o životnoj sredini. Pod zaštitom životne sredine podrazumeva se predviđenje svih negativnih posledica bilo kojom ljudskom akcijom, intervencijom, odnosno promenom u sredini, u cilju sprečavanja uzroka degradacije, zagađivanja ili uništavanja životne sredine i prekomernog trošenja resursa I prostora. Pod tim imenom podrazumeva se i preuzimanje niza mera (zakonskih, tehničkih, tehnoloških) koje na najbolji način mogu da spreče uzroke ili da ublaže ili otklone posledice.

Jedan od osnovnih koncepata ekonomike prirodnih resursa i životne sredine jeste koncept održivosti, odnosno održivog razvoja. Održivi razvoj predstavlja integralni ekonomski, tehnološki, socijalni i kulturni razvoj, usklađen sa potrebama zaštite i unapređenja životne sredine, koji omogućava sadašnjim i budućim generacijama zadovoljavanje njihovih potreba i poboljšanje kvaliteta života.

mm

Press služba

Povezane vesti

Ostavi komentar

Zatvori