Sećanje? Ne sećam se sećanja. Å alu na stranu, sada dok razmiÅ¡ljam o sećanjima, kroz glavu mi prolazi Äuvena Dalijeva slika Upornost sećanja, razliveno vreme i Äudna perspektiva. BaÅ¡ tako, moja su sećanja Äesto vremenski nerealna, razlivena, pomeÅ¡anih perspektiva, apstraktna...
***
Poreklo koje moje ime i prezime jasno determiniÅ¡e, bilo je obeležje na svakom koraku mog detinjstva, pa tako sve do dana danaÅ¡njeg. Moj deda Jermenin, koji je peÅ¡ke doÅ¡ao u Srbiju, tada Kraljevinu Jugoslaviju, bio je Äovek izuzetne snage i velikog uticaja na neka moja razmiÅ¡ljanja. - Ovde su nas lepo primili i to nemoj nikada da zaboraviÅ¡, bila je reÄenica koju je ponavljao u nekim Äudnim momentima. Jermenski jezik nisam nauÄio jer su on i baka, koja je takoÄ‘e Jermenka, razgovarali na tom Äudnom jeziku o stvarima koje ja kao dete oÄigledno nisam baÅ¡ morao da Äujem.
***
A odrastao sam na najlepÅ¡em mogućem mestu na ovoj planeti. Na Dorćolu. Ipak, bio sam osuÄ‘en da posmatram veliÄanstven sjaj jednog teÅ¡ko opisivog kraja grada, jedne subkulture, jednog naÄina shvatanja života i u isto vreme da budem svedok njegovog pada, uruÅ¡avanja, beskonaÄno tužne sudbine koja je pojela oluja doneta vetrovima ratova, neimaÅ¡tine i dekadencije.
***
ÄŒak se ni moja osnovna Å¡kola ne zove danas istim imenom. Nekada je to bila Å¡kola Pero Popović – Aga, a danas, kao da mi je sad to važno?! ... Aga, Alas, Å¡kole sa nadimcima. A eto, ja nikada nisam imao neki nadimak. Valjda mi je ime takvo da nema potrebe za nadimkom. Nikad od mene „skojevac“. A onda je na scenu Å¡kolstva u SFRJ doÅ¡ao Stipe Å uvar sa svojom reformom. I koliko god ljudi bili kritiÄni prema njegovom „usmerenom obrazovanju“, dragi je Stipe uÄinio da provedem deset godina Å¡kolovanja sa svojim najboljim drugarima, bez padanja godine.
***
Jedan od najvećih strahova moga oca je bila pretpostavka da mu deca možda neće imati sluha za muziku.
***
Tih osamdesetih godina, desile su se velike promene: - Tito je umro; razblažio se strah da ćemo doživeti kataklizmu; mnogi su se oÅ¡iÅ¡ali iz svog hipi fazona i gradom je poÄela da struji neka nova energija. Zapljusnuo nas je Novi talas. JaÅ¡ući na tom talasu, opkolila me je muzika. Živeo sam za nju i ona je živela za mene. Stalne probe benda u kome sam svirao, od memljivih podruma do Doma omladine i Dadova, postale su svakodnevna tema sa roditeljima, zabrinutih za moje obrazovanje. A baÅ¡ se nakon jedne moje probe u Dadovu desio dogaÄ‘aj koji je odneo mladost, onu naivnu, jednim metkom. U samoj blizini mesta gde sam uživao u magiji nota, desilo se ubistvo. Ubijen je turski ambasador u Beogradu. Atentatori su bili Jermeni i ceo grad je danima i nedeljama samo o tome priÄao. A ja sam bio Jermenin u Beogradu sa samo jednom željom: da nekim Äudom vratim taj metak u cev i da ga tu nekako zaglavim.
***
Muzika, moja prva prava ljubav, se tokom boravka u JNA pretvorila u nakaradnu novokomponovanu poÅ¡ast sa kojom viÅ¡e nisam mogao da naÄ‘em zajedniÄki jezik. Svirajući u vojnom orkestru u Domu JNA u Gospiću, upoznao sam onu ružnu stranu moje ljubavi. I nisam umeo da se izborim sa tim. PronaÅ¡ao sam dobar ekser i zauvek okaÄio gitaru na zid. Bacio sam se na stomatologiju, sjajan fakultet i nikada zbog toga nisam zažalio. Moja sestra je već bila duboko zagazila u studiranje tog istog fakulteta, Å¡to je rezultiralo da do dana danaÅ¡njeg imam jedinstvenog saradnika i prijatelja bez koga za mene stomatologija ni ne postoji.
***
U senci muzike, uvek je stajalo pisanje. Mamini roditelji, moji baka i deda, bili su utemeljivaÄi potrebe za pisanjem, pa i Äitanjem. JoÅ¡ od najranijeg detinjstva uspevao sam da pravim novine koje je moj deda sa zadovoljstvom kupovao od mene. Taj Äovek je umro, nakon Å¡to je poljubio svoju olovku i bacio je. I eto, ja kao da sam dohvatio tu olovku i nastavio njegovo maltene skribomansko poimanje pisanja. I hvala mu zbog toga. Odgovorno tvrdim da je pisanje najbolji analgetik za život.
***
Tokom studija sam pisao za list Student, koji je zbog svojih tekstova i karikatura bio zabranjivan. Pisao sam kratke priÄe i usled užasne cenzure, nevoljno sam uspeo da razumem sudbinu sirotog genijalca Harmsa, uniÅ¡tenog u vremenima u kojima su reÄi morale da zvone jasno odreÄ‘enim zvukom. NeodreÄ‘enost nije smela da postoji. „NapiÅ¡i reÄ, a mi ćemo ti reći Å¡ta si to želeo da kažeš“, tako je nekako to funkcionisalo. Å to sam apstraktnije pisao, to su moje reÄi bile „odreÄ‘enije“. NiÅ¡ta mi se to sve zajedno nije dopadalo. Mirisalo je na propast svega Å¡to me je okruživalo.
***
A onda sam se oženio. I vrlo brzo nakon toga izbio je rat. Jedan, drugi, treći... Ko će ih sve pobrojati?! Ratovi su proÅ¡li, a ja sam ostao sa svojom ženom, beskrajnim pratiocem jednog rastrzanog Äoveka, kakav sam. Treba mene izdržati. I sam sebe nekad teÅ¡ko podnosim. A eto, ona je to uspela i nalazi se u svakom mom htenju i želji. Ona je tihi nevidljivi deo mene. Onaj vidljivi deo mene je divna ćerka koju smo podigli i vaspitali da bude pre svega Äovek, iako nisam mogao da poverujem te 1995. da će tih tri i po kilograma ikada to postati. Danas je moja ćerka, moj mir i spokoj, moj najbolji deo mene.
***
Devedesete godine je obeležilo moje politiÄko kanalisanje, želja za uÄenjem i saznavanjem socioloÅ¡ke i politiÄke misli. Znali smo u druÅ¡tvu da sedimo noćima i da diskutujemo. Jedne zime Äak i bez grejanja jer su, dovraga, kotlovi bili pokvareni, a delova nije bilo jer su kotlovi bili iz Hrvatske. Bio sam uÄesnik i najmanjih demonstracija, sećam se, Äak i onog protesta protiv rata u Sarajevu, kada je nas nekoliko desetina u akvarel razmazivala uporna kiÅ¡a. Znao sam da ne mogu niÅ¡ta da promenim, kao Å¡to ni onaj metak koji je ubio turskog ambasadora nisam mogao da vratim u cev. Ipak, želeo sam da budem tu i da pokažem da sam tu. DruÅ¡tvo se osipalo, najdraži prijatelji su krenuli da zaposedaju svoja mesta po svim kontinentima i sve je izgledalo kao ružan san, koÅ¡mar u kome sam stajao budan da budniji ne mogu biti.
***
Nisam mogao da piÅ¡em. Stao sam. Bilo je puno bola u mom stomaku i vrteÅ¡ki u mojoj glavi. NeÅ¡to se nakupljalo, a tada nisam znao Å¡ta. I onda je radio B92 objavio konkurs za najbolju ratnu priÄu. U to vreme je joÅ¡ uvek besneo rat u Hrvatskoj, niÅ¡ta nije bilo izvesno i kraj se nije nazirao. Å etajući do klinike na kojoj sam boravio tokom postdiplomskih studija, svakodnevno sam prolazio pored jednog velikog žbuna. I danima sam taj žbun opažao. Žbun kao žbun. Mislio sam: „A Å¡ta ako bih u takav jedan žbun smestio junaka ratne priÄe, ranjenog, i Å¡ta ako bih u okolinu tog žbuna postavio drugog lika, nekog ko je gurnut u rat protiv svoje volje, nekog ko će brinuti za ranjenog vojnika skrivenog u žbunu, da ga njegovi saborci ne otkriju?“ I tako je nastala priÄa Brdo, koja je uvrÅ¡tena u zbirku priÄa Legenda za neupućene u izdanju B92. PriÄa je bila sastavljena od toka misli Äas jednog, Äas drugog lika, suprotstavljenih tuÄ‘im htenjima. Dva prijatelja koji se nikada nisu upoznali, niti će se upoznati. I sve se okrenulo. Nastavio sam sa pisanjem. Kao da je trebalo da se desi, da mi neko da Å¡ansu da iskažem svoj bol i muku u odnosu na uzaludni rat i raspad svega Å¡to je bilo moje okruženje.
***
Sedimo tako u jevrejskoj opÅ¡tini David Albahari i ja i pijemo Äaj. Nakon nekoliko pobeda na raznim konkursima za kratku priÄu u kojima je Albahari bio Äesto u žiriju, obreli smo se u razgovoru da je krajnje vreme da objavim knjigu kratkih priÄa. - Ovo je odliÄno, rekao je poznati pisac, ali Arise, nastavićete da udarate u zidove sobe koja je bez prozora i vrata, ako uskoro ne objavite ove priÄe i ne krenete dalje da se razvijate. I bio je u pravu. Uz veliku pomoć Milovana MarÄetića, Dejana Ilića, Ivana Radosavljevića i Dragana Velikića - svetlost dana je ugledala knjiga Likovi i pisci. Sećam se da su neki zvali redakciju da pitaju iz koje je zemlje autor knjige.
***
I, ako bih krenuo tom stranom, bio bih obasjan sa dva sunÄeva zraka. A ako bih krenuo drugom stranom, bio bi mrak, i ja bih samo u daljini naslućivao ta dva sunÄeva zraka.
Preda mnom je izbor. Da li da budem obasjan i zaslepljen sunÄevim zracima, ili, ili možda da ih samo naslućujem?
(Iz knjige Likovi i Pisci)
***
ProÅ¡li su ratovi. Tu knjigu je proÄitao Goran RuÅ¡inović, režiser iz Zagreba. Dopala mu se i onda mi je dao neki scenario da proÄitam. A ja sam mu dao da proÄita nikad objavljenu novelu moje bake, rodom iz dalmatinske zagore - Svjetsko ÄudoviÅ¡te. Veoma mu se dopala i rekao je da bismo mogli zajedno da napiÅ¡emo scenario za film po toj priÄi. Rekao sam: „Važi“, misleći da je to rekao samo onako iz pristojnosti. A onda je nakon mesec dana zazvonio telefon.
- Goran ovdje. Ja sam došao.
- Ej Gorane, Å¡ta ima?
- Došao sam da pišemo onaj scenarij.
- Au, bre!
***
I tako smo napisali scenario i sedam revizija tog scenarija. Posle sam imao privilegiju da sa njim i Tomislavom Pinterom snimim film u Hrvatskoj i da postanem vlasnik prve radne dozvole koju je neko sa ovog podneblja dobio, tamo u Zagrebu. Provodio sam dane u policijskoj stanici, a sećam se da sam na pitanje koja mi je nacionalnost – odgovorio: - Dorćolac. I to je ostalo zabeleženo u zvaniÄnom dokumentu.
***
Somebody should put the tent over this country. It would be the fucking good circus!
(replika iz filma Svjetsko ÄudoviÅ¡te)
***
Bio sam zaražen. Film je zaraza, najgora na svetu. Leka nema. Tu je i muzika, i pisanje, i stvaranje slika... Dvadeset Äetiri slike u sekundi. A ja nikada nisam umeo da slikam. Moj ÄŒiÄa GliÅ¡a ne liÄi na sebe. Zato je moja zaraza joÅ¡ jaÄa. Otkrio sam naÄin da crtam i slikam, a da olovku ili Äetkicu ne moram da koristim. Tako je nekoliko godina kasnije nastao film Aporia.
***
Prolaze mi polovine i sa njima život. I posle svake polovine, neÅ¡to se desi. Život iz delova, a nigde celo. Kao pocepan papir. Presavijen na pola, pa pocepan. Pa ponovo na pola, pa pocepan. I tako stalno... tako dok se ruke ne umore... I dok ne bace papiriće kroz vazduh. A Å¡ta bi bilo kada bi od neke od tih polovina poÄeo sasvim nov poÄetak ? Onda bi sve bilo drugaÄije... Da, drugaÄije.
(replika iz filma Aporia)
***
U svojoj struci, stomatološkoj, postigao sam skoro sve što sam želeo. Pisanje je izgubilo smisao u okeanima knjiga koje nas zalivaju sa svih strana. Filmovi su preskupi i skoro neizvodljivi na ovim našim prostorima. I zašto da ne?! Ako već ne mogu da napredujem usled propasti zdravstva, kulture i nauke, mogu da pomognem da sutra neko, eto, ima makar malo bolje uslove da se ostvari. Otud ja u politici. A i Dorćolu bih voleo da vratim onaj stari sjaj. Što da ne?! Mada, nikad nisam prestao da pišem. To mi niko ne može oduzeti. Ni sam sebi to ne umem da oduzmem.
***
U Srbiji, u kojoj se intelektualci skrivaju izgleda po žbunju i kroÅ¡njama drveća, jer drugaÄije to ne umem sebi da objasnim, bljesnula je jedna mala stranka, po mom ukusu. NOVA stranka. I eto me, angažovan po pitanju zdravstva, kulture i joÅ¡ kojeÄega. PiÅ¡em i dalje i puno toga Äitam. Nekad i priÄam. Pa i to je politika. PriÄati. A umem, nekad i previÅ¡e.
***
Ulasku u politiku, prethodila je Å¡etnja po druÅ¡tvenim mrežama i blogovima. Jedna nova anarhija, puna mesta za ovakve kao Å¡to sam ja. I proplivao sam. Prvo prsno, pa kraul, a onda i leÄ‘no. I bez toga viÅ¡e ovaj stvarni život ne postoji, to odgovorno tvrdim. Kao nekad televizija, druÅ¡tvene mreže i internet su postali prozor u svet savremenog Äoveka, a ja se kao pravim da to jesam.
***
I nemam strahova. Posebno ne za sebe. Uvek, kada mi je teÅ¡ko, baÅ¡ teÅ¡ko, pomislim na onog deÄaka, mog pretka, koji je sa devet godina, sam, krenuo na put, put koji je preÅ¡ao da bih ja bio tu gde sam i bio to Å¡ta sam. Onda, Äega ja da se bojim, od Äega se on već nije bojao?
Autor: Rade Radovanović
O sagovorniku:
Aris Movsesijan je doktor stomatologije, pisac, scenarista, režiser, koordinator Saveta za kulturu NOVE stranke, Dorćolac, Jermenin... RoÄ‘en je 22. 03. 1966. u Beogradu, na Mladence, pa zamalo da se zove Mladen. Pisac knjige Likovi i pisci, scenarista i pomoćnik režije filma Svjetsko ÄudoviÅ¡te, scenarista i režiser filma Aporija. Pisac mnogih kolumni po raznim Äasopisima i portalima. Bloger bloga B92, pod nadimkom Kukusigameni i preÄesto aktivan tviteraÅ¡.
Leave a Reply