Sekretar Nove stranke Đorđe Nakić analizira proteklu parisku ceremoniju obeležavanja stogodišnjice od primirja u Prvom svetskom ratu, ističući da je, pored nesporne bruke same Francuske države, po sredi bila i bruka srpske diplomatije.

Prošlo je stotinu godina od trenutka kada je u jednom vagonu potpisano primirje između zaraćenih strana u dotada najvećem ratnom sukobu koji svet pamti. Sa jedne strane zemlje pobednice, kao i uvek ugostile su poražene zemlje i njihove pregovarače. Svet se zauvek promenio. Stara carstva i podela moći koja je vladala je prosto nestala iz Evrope, a nove nacije dičile su se svojom borbom. Jedna mala kraljevina na jugu, uspela je snagom svoje volje da sebe svrsta u red pobednika. Tu malu kraljevinu sa juga, vodila je ista ona zvezda vodilja koja je vodila krajem 19.veka i Prusku i Pijemont – nacionalno ujedinjenje. I ta mala kraljevina uspela je u svojoj nameri. Uspela je da svojom diplomatijom izbori ono što je neki mali i neznani div junak nosio čitavih pet godina na svojim popucalim opancima.

Osvanuo je ne baš tako divan dan jedan vek kasnije. Prohladno vreme, gomile ljudi došli su da obeleže kraj „rata koji će okončati sve ratove“. Skupio se sam krem svetske politike. Ona jedna kraljevina sa početka teksta, promenila je malo svoj naziv, malo promenila i sistem rada, a očigledno potpuno upropastila i vojsku i diplomatiju. Na skupu koji je organizovao predsednik Francuske republike, kao predsednik zemlje u kojoj je potpisano primirje, našli su se i lideri pobednika i pobeđenih. Da pokažu kako je tada sve bilo pogrešno, a sada ispravljamo te greške, neko je načinio grešku kakva se ne prašta. Jednom malom narodu i njegovoj svesnoj žrtvi, nije dao ni milimetar prostora. Mnogi sa pravom kažu, ponizio je lidera te zemlje. E tu grdno greše. Nije Makron ponizio samo Vučića, već je Francuska ponizila stotine hiljada onih koji su se borili rame uz rame sa njima. I strašno je samo i pomisliti da je u prvom redu mesto one zemlje koje su bile pobeđene i čije su vojske činile zločine, ali nije našla mesto za nekog ko predstavlja onu vojsku zbog koje je cela Bizerta plakala, pa makar on bio i nesrećni Vučić.

I nije to samo bruka za Francusku republiku, veća je to i strašnija bruka za srpsku diplomatiju. Jedna ozbiljna zemlja ne dozvoljava sebi da bude ponižena u takvom trenutku i to ne zbog taštine svojih lidera, već iz pijeteta prema svim onima koji nisu uspeli da se vrate iz prve savezničke pobede u Velikom ratu. Mene kao nekoga ko se školovao da bude upravo karijerni diplomata interesuje nekoliko malih stvari. Kako je moguće da naš ambasador u Parizu nije mogao da sazna da je za Srbiju predviđeno mesto kod poljskog toaleta? Da li je ako je to znao, obavestio MSP i nadležnog ministra i potpredsednika Vlade RS? Da li je ministar izvestio Vladu RS i Predsednika? Da li su Vlada i predsednik Srbije o tome donosili neku vrstu odluke?

Ukoliko su svi bili obavešteni, a ne sumnjam u to, onda je velika bruka što smo dozvolili da budemo poniženi i za to je na našu veliku žalost odgovorna Vlada i sam predsednik Republike Srbije, a ne predsednik Republike Francuske. A sada neka razmisle i predsednik Republike i uvažena predsednica Vlade, da li mogu i smeju da stanu pred mošti neznanog junaka i da li smeju da kažu da su dostojni tih funkcija koje obavljaju? Ukoliko to mogu, a plašim se da će to i uraditi, onda znajte da imaju đonove umesto obraza, kamen umesto srca, a duše ni u najmanjim delovima. Nažalost, našu pre svega, izgleda da je i moždana masa u manjku, uz sve ono što nedostaje. Neka nam je sa srećom, pošto izgleda samo u nju možemo da se uzdamo, jer saveznika više nemamo.