Što smo bliži izborima, situacija je sve konfuznija, a međusobni napadi u opoziciji sve brutalniji. Stiče se utisak da nije u pitanju samo za ili protiv bojkota. Na aktuelna pitanja uoči raspisivanja izbora za Užičku nedelju odgovara predsednik Nove stranke Zoran Živković, a mi intervju prenosimo u celosti.

Kakvo je Vaše viđenje trenutne situacije na relaciji vlast – opozicija i opozicija – opozicija?

• Nova stranka se ne svađa sa opozicijom i nama je jedini problem u državi autoritarna, despotska, primitivna, kriminalizovana vlast Aleksandra Vučića. Spremamo se za izbore, a konačnu odluku ćemo doneti kada oni budu raspisani u odnosu na to kako ćemo tada proceniti izborne uslove. Ozbiljna, prava opozicija ne beži sa megdana, nego se bori protiv zla. Građanima Srbije treba dati alternativu ovoj lošoj vlasti, a to je Nova stranka sa svojim liberalnim, proevropskim programom. Uz sve nedostatke, EU je i dalje najbolje mesto za život u celom svetu, i Srbija, ne zbog Brisela ili Berlina, već zbog svojih građana treba što pre da dostigne evropske standarde i ubrza svoj put ka prijemu u EU.

Bojkotovati li ne? Šta posle izbora? Godine prolaze, a naše društvo i dalje odlaže rešavanje svih važnih pitanja? 

• Bojkot nikada i nigde nije doneo nikome ništa. Istraživali smo i istorijski, i politički, i filozofski aspekt i primere u poslednjih nekoliko decenija u Evropi i svetu i došli smo do zaključka da je bojkot ne nešto što menja, nego nešto što ne rešava problem. Izborni uslovi su jako loši, tu nema nikakve dileme, takvi su bili i 1996. godine, ali je tada opozicija uspela da Miloševiću otme i sačuva od izborne krađe skoro 30 gradova i opština u Srbiji. Tu su bili Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, svi veliki radovi i još mnogo manjih opština. Tada niko nije zaključio da smo izlaskom i pobedom u tim gradovima dali legitimitet autoritarnom režimu Slobodana Miloševića. Naprotiv, svi su bili srećni i svesni da su te pobede bile početak stvaranja infrastrukture za konačan obračun sa njim koji se desio 2000. godine. Za izbore u septembru 2000. ceo svet nas je ubeđivao da ih bojkotujemo, govoreći da će Milošević da nas pokrade na izborima, a da mi nećemo biti sposobni da ga sprečimo i uhvatimo u krađi, i Brisel, i Berlin, i Pariz, i Vašington su imali taj stav, čak su ubedili Mila Đukanovića da DPS Crne Gore bojkotuje te izbore. Mi smo to odbili, izašli na izbore i pobedili, bez bilo kakve pomoći iz inostranstva. Zato za mene i Novu stranku nema dileme šta je bolje - bojkot ili borba. Pobeđuje se borbom!

Za neke nove izbore, svejdeno bili oni redovni ili vanredni, kako pobediti režim? Stiče se utisak da se sve više ljudi, umorni od svakodnevnih stresova, isključuje iz politike i jednostavno su pustili da ih struja nosi. Kako ljude animirati?

• Sigurno je da postoje ljudi koji ne spavaju i koji žele da se bore, oni razmišljaju o svojoj budućnosti, o budućnosti svoje dece, svog grada, države, nacije i sigurno imaju dovoljno razuma, odlučnosti i hrabrosti da se angažuju. Rekoh i ponoviću - izbori pred nama treba da budu ono što je 1996. godina i pobeda u gradovima značila za Miloševićevu vlast, a to je početak kraja. Konačna pobeda sa ovom pripremom može biti ostvarena na predsedničkim izborima 2022. godine, a možda i ranije. Inače se vlast u Srbiji menja na predsedničkim izborima, tako je bilo 2000. i 2012. Političke stranke i pojedinci koji imaju jasan cilj, dobar program, čist obraz i ruke, koji su već pobeđivali autoritarne vladare i koji nisu pravili nikakve prljave paktove sa njima, mogu i treba da predvode građane koji žude za promenom. To je Nova stranka, to smo mi i, u koaliciji sa građanima, spremni smo za još jednu pobedu koja će omogućiti rešavanje svih problema koji muče naše društvo i našu državu jako dugo. Nova stranka poziva građane da se zajedno borimo za Srbiju koju će poštovati.

Jasno je da je jedni put Srbije Zapad i kapitalizam, međutim, najnovije ankete govore da je 38% ljudi izričito protiv Evrope, a samo 35% podržava ulazak Srbije u Evropu. Najčešće su ljudi koji su protiv Evrope, skloniji diktaturi, vladavini države nad pojedincem, protiv su bilo kakvih ustupaka oko Kosova, pa i Republike Srpske. Kako se u takvom raspoloženju nacije može voditi Srbija ka pravom cilju? Kako promeniti taj trend?

• U vreme kada sam bio predsednik Vlade Srbije, preko 60 odsto ljudi je bilo za EU i to je bila mera vrednosti politike koja je tada vođena. To nije bila posledica nikakve medijske kampanje, nego realnog ostvarivanja ciljeva koji su tada bili postavljeni, a koji su bili na korist najvećeg broja naših građana. To što je taj procenat sada dramatično smanjen, posledica je nedovoljno dobre politike koja je vođena posle 2003. godine i katastrofalne politike koja se vodi od 2012. do danas. Siguran sam da je među neopredeljenima, a njih je skoro 30 odsto, najveći broj onih koji će se opredeliti za EU. To je potpuno prirodno. Više od 70 odsto naše spoljno-trgovinske razmene je sa EU. Kada neko želi da ode na odmor, da ode da nastavi svoje školovanje, da se leči ili radi, 95 odsto njih odlazi u EU, a ne u Rusiju ili Kinu. U svojim stanovima i kućama građani Srbije nemaju ništa što radi, što se koristi za bilo šta, a da je poreklom iz Rusije. Naprotiv, većina onoga što nam je potrebno za običan život, ali i za putovanja, lečenja, zabavu, potiče iz Evrope. Dositej Obradović i Vuk Karadžić nisu se školovali u Moskvi ili Minsku, nego u Beču, Parizu, kao i prvi srpski lekari, inženjeri, pravnici... Integracija Srbije u EU je potpuno logičan i ostvariv cilj.

Iste te ankete kažu da više od 80% građana na prvom mestu zanima bolji život, dakle, ekonomija. Kako je onda moguće da se opozicija praktično uopšte ne bavi tom temom, već pokušava isključivo aferama da uzdrma vlast? Da li se Vučić može pobediti na ekonomskim temama ili samo nacionalnim? Ili su najglasniji u opoziciji nezainteresovani za ekonomiju, budući da su uglavnom državni službenici, već ih jedino zanimaju nacionalna pitanja?

• Za Novu stranku ekonomija je jedna od najvažnijih tema. Ne možete da ostvarite ni nacionalne, ni privatne, ni lične ciljeve ako nemate ekonomsku stabilnost i sigurnost. To se vidi i u programu i delovanju Nove stranke. Mnoge afere su vezane za korupciju, a to je permanentno podrivanje ekonomskog sistema i sigurnosti, pa se možda zbog toga stiče pogrešan zaključak da se neko ko svaki dan otkriva afere ne bavi ekonomijom. Naravno da su nacionalni ciljevi važni, ali slaba država sa slabom ekonomijom teško može ili nikako ne može da ostvari te vrhunske ciljeve. Vučićeva vlast se stalno hvali svojim "uspesima" na ekonomskom planu, ali to su laži. I zbog toga je logično da pitanja zapošljavanja, standarda i ekonomske stabilnosti jesu u vrhu predizbornih prioriteta naših građana. Ako izađemo na izbore, ekonomske teme će biti među najvažnijim temama i ciljevima sa kojima ćemo upoznati građane Srbije.

Zašto se najbučniji deo opozicije ne bori za manji državni aparat, manje poreze, zašto ne kritikuje Vučića da ne radi dovoljno na stranim investicijama, već su najčešće kritikuje način dovođenja stranih investitora, a i govore da će, kada dođu na vlast, sprovoditi nacionalizaciju? Kako je moguće da niko od opozicije nijednog momenta nije rekao ništa o teškom položaju malih privrednika, kojih ima barem 300.000 u Srbiji, zašto se tako lako odriču tog dela glasačkog tela?

• Nova stranka ne spada u grupu koju ste vi nazvali najglasnijom opozicijom i razvoj malih i srednjih preduzeća, koja su temelj razvoja svakog društva u tranziciji, jasno je definisan u programu naše stranke. Razvoj IT sektora, proizvodnja finalnih prehrambenih proizvoda uz transport i komunikacija jesu ono što može da razvije Srbiju. Ni u jednoj državi u tranziciji strane investicije nisu bile motor razvoja, one su potrebne, njih treba imati, ali kreator i izvršilac razvojnih ciljeva jeste domaća industrija, i ona treba da bude rasterećena prevelikih poreza, korumpirane birokratije, a sa druge strane stimulisana ozbiljnim i isplativim subvencijama.

Reklo bi se da se SNS uglavnom obraća ljudima van budžeta (manje obrazovanim, kako kaže opozicija), a opozicija ljudima koji žive od budžeta, ali i da SNS sve više svojih ljudi ubacuje na budžetska radna mesta, da bi i tim delom zavladao. Kuda to vodi? Kako uopšte doći do bilo kakvih promena u zemlji sa takvom podvojenošću? Na koga vi kao stranka računate, kome se obraćate?

• Ne slažem se sa podelom koju ste izneli u pitanju. Ni Nova stranka ni ja ne delimo ljude na "budžetske" ili "ne budžetske". Svaki građanin Srbije ima pravo da živi dobro, ali i obavezu da se za to bori. Svojim izlaskom na izbore i opredeljenjem za koga će glasati građani ne odlučuju o sudbini političara, nego o svojoj sudbini. Političke stranke koje učestvuju na izborima svojim iskrenim porukama i utemeljenim ciljevima žele da upoznaju svakog birača i ne prave bilo kakve veštačke podele. I to je definicija Nove stranke, a galamdžije nikome nikad nisu donele korist, ni u životu, ni u politici.

  Ukupno uzev, ne računajući najavljene izbore, koji, očigledno, ovako ili onako, ništa bitno neće promeniti, kakav dalji razvoj događaja u Srbiji očekujete, da li je pred nama put od hiljadu milja, a da brza rešenja nisu moguća? Da li je postala više nego ikada tačna ona, čini mi se Đinđićeva rečenica, Srbija će biti bolja, kada mi budemo bolji?

   
• Ne slažem se sa ocenom da ovi izbori ne mogu ništa da promene. Prvo, videće se ko je prava opozicija, ko je Vučićeva kvaziopozicija, a ko su lenjivci koji su zalutali u politiku. Ovi poslednji će bojkotovati i čekati da promene dođu kad se Vučić umori ili kad mu dosadi da teroriše svoje građane. Kvaziopozicija se već definisala, to su oni koji su nekad, očigledno neiskreno, branili demokratske vrednosti, a danas lažu i glume da su za Evropu i napredak Srbije. Pored njih, u korpusu kvaziopozicije su i falange patriJota koji svoju navodnu ljubav prema državi i naciji pokazuju kroz kafanski primitivizam i šovinizam najgore vrste. Na ovim izborima građani će utvrditi i potvrditi činjenicu da je Nova stranka od svog osnivanja dosledni borac protiv Vučićevog totalitarizma, kriminala, primitivizma i bizarnosti i zakleti borac za snažnu, časnu, uređenu Srbiju kakvu je kreirao doktor Zoran Đinđić. Ja sam imao tu čast da godinama budem njegov najbliži saradnik, sam me je dva puta izabrao za svog zamenika, i iskustvo koje sam tada stekao, zajedno sa funkcionerima i članovima Nove stranke, ali i odgovornim građanima Srbije, želim da pretvorim u naš zajednički primarni cilj, a to je zdrava, moderna, evropska Srbija, Srbija koju će svi poštovati.

Imajući u vidu da Evropa ekonomski nimalo nije u zavidnoj situaciji, što izaziva ozbiljne socijalne turbulencije kod njih, da nam ona pomogne da krenemo putem ozdravljenja, pošto mi očigledno nismo, da ne kažem nešto gore, nismo dovoljno posvećeni evropskom putu?

• Svaka država pojedinačno, pa i EU, ponekad upadne u probleme. To se dešava svuda i svakome. Ali problemi koje danas ima EU su laka prehlada u odnosu na one muke koje ima ostatak sveta, a i Srbija među njima. Ništa nije savršeno, pa ni EU, ali i pored postojećih problemčića, to je najdemokratskije, najbogatije mesto na kugli zemaljskoj i cilj je svakoga ko ima imalo pameti da bude deo te integracije ili da ima makar odlične odnose sa njima. Standarde EU Srbija treba da ostvari ne zbog Brisela, Berlina ili Pariza, nego zbog nas samih, i najveći deo borbe ka tom cilju moramo i možemo ostvariti sami. Neophodna pomoć, edukativna ili finansijska, i danas dolazi iz Brisela, ali je ona premala krivicom Vučićeve vlasti, a ne administracije EU. Zato su Srbiji potrebni iskreni i posvećeni političari koji su, i pre 20 godina, kada su imali odgovornost vlasti, i danas, pokazali i dokazali ostvarivost tih ciljeva.

Sublimirajući sve prethodno, situaciju kod nas, ali i u svetu, čemu se građani Srbije mogu nadati narednih godina? Ima li iole mesta za barem blagi optimizam?

• Svi oni koji na adekvatan način shvataju situaciju u kojoj se nalazimo i žele izlaskom na izbore i glasanjem za nosioce pravih vrednosti da poprave to stanje, imaju čemu da se nadaju, ali nada nije dovoljna, mora se i raditi. Dakle, ozbiljni političari i posvećeni građani mogu da ostvare zajednički san, a to je da Srbija ne bude u Evropi samo geografski, već i po standardima, i da ne živimo u 21. veku samo po kalendaru, nego da i uslovi života budu tome primereni.

(Razgovarao: Toni Stanković)